Култура хлеба иште празник хлеба

Архива за категорију ‘3. Пратеће фестивалске активности’

Изложба екс-либриса, фотографија и књига о хлебу

 ИЗЛОЖБА ЕКС-ЛИБРИСА
 
„Екслибрис“ је штампано уметничко дело малог формата, које се обично лепи на унутрашњу страну корица књиге, да би идентификовало власника. „Ex Libris“ је латинска фраза, која значи из књига тог и тог… тј. име особе која наручује од уметника. Екслибрис је начин да елегантније и декоративније обележе своје власништво над књигама него што је то обично уписивање имена. Ретко је већи од 20 x 22 cm, јер треба да буде усклађен са величином књига. Неки од најбољих екслибриса направљених данас дело су руских, чешких или словачких уметника. Еx Libris је мање значајна уметничка форма, али се ипак одржала већ пет стотина година.
У оквиру Фестивала хлеба за децу у Градској библиотеци постављена је изложба екслибриса. Срж изложбене збирке чине радови пристигли на међународни екслибрис- конкурс, који су почетком 2006. године расписали Екслибрис- друштво Београд, Балканкулт фондација, Ерик-уметност (EricArts) институт из Бона, турско екслибрис- друштво из Анкаре и Музеј хлеба из Улма. На тему „Хлеб као културно наслеђе“, одазвало се 412 уметника из 48 земаља света са 822 рада.  На изложби у библиотеци могу се видети сви награђени радови са конкурса, као и многи други из различитих периода и епоха.  У Каталогу изложбе може се наћи више података. 
Прес-центар: Лана Ђукановић, VII 4
 
Фотографије најлепших екс-либриса погледајте   овде.
Посетите вебсајт Балканкулт- фондације да сазнате више о светском такмичењу у сликању екс-либриса!
 
ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА МУЗЕЈА ХЛЕБА У ПЕЋИНЦИМА
 
Иако јединствен у свету јер је посвећен обредним хлебовима, наш музеј хлеба у Пећинцима нема свој вебсајт нити одговарајућу интернет-презентацију. Уз то, власник музеја изгледа не схвата дух времена у коме интернет не служи да би закинуо неког, него да би обавестио многе, па не воли ни да се фотографије музеја јавно користе, а камоли збирка његових слика са мотивима хлеба, јер он је и академски сликар. Истовремено, фотографије најпознатијих уметника можете погледати на вебсајтовима музеја, а многих великих, живих уметника и на њиховим приватним интернет-страницама. Захваљујући директору Фестивала хлеба г дину Димитрију Вујадиновићу добили смо дванаест кашираних фотографија из музеја и формирали изложбу у ходнику, придружујући јој и неке фотографије које смо сами направили приликом посете музеју 2007. године.  Остали ће, ако желе да сазнају шта се крије у музеју, ипак, морати да оду и пријатно се изненаде. Осим алата и оруђа за обраду земље, посуда и алата за добијање брашна, стотинак обредних хлебова, моћи ће видети и праву, употребљиву хлебну пећ, помолити се у капели у дворишту музеја, купити интегрално брашно, уметничке предмете које је сликар израдио.
 
Посетите следеће интернет-странице да сазнате више о музеју:

о музеју –  о поставкамаразговор с власником

ПРОДАЈНА  ИЗЛОЖБАКЊИГА  О  ХЛЕБУ
 
На продајној изложби књига о хлебу нашле су се неколике књиге у издању Балканкулт-фондације. Две од њих су на српском језику, две на енглеском, односно вишејезичне. Књиге је школска библиотека добила на поклон зимус од директора Фестивала хлеба. Овај пут желели смо да понудимо и другим гостима и колегама могућност да неку од тих књига имају у личној библиотеци. Највише је прегледана и купована најрепрезентативнија књига „Хлеб на 200 начина“. Она је послужила и учесницима радионица као надахнуће да осмисле своје сликарске скице, украсе за хлеб, а неки „штребери“ су се спремали за квиз по овој књизи.

Хлеб на 200 начина, Димитрије Вујадиновић, Нови Сад – Београд, 2008 (ћир)
Репрезентативан кувар у тврдом повезу с мноштвом квалитетних илустрација. Не чине, међутим повез и илустрације ову књигу вредном, него кратка, али драгоцена прича о историјату хлеба у уводу, допуњена цртицама из историје хлеба. Уводни део је тако мали приручник из историје једне културе кроз разне културе, елеменат који спаја временски и просторно човечанство. Можда зато књига и почиње таблом на којој је исписана реч хлеб на 56 језика и писама. Наставак чине рецепти за хлеб различитих традиција широм света, разнолики по саставу, припреми, али и послужењу и намени. Можемо рећи да је ово књига и историјата и куварских рецепата и мали зборник обичаја, навика и веровања.

Bread Museums in Europe, едитор Димитрије Вујадиновић, Београд – Нови Сад, 2006.
Иако је књига на енглеском, односно на језицима других европских народа, уи зависности који се музеј представља, књига је корисна и онима који не знају ниједан од тих језика. Слика често говори више од стотину речи, а ова је књига опремљена квалитетним фотографијама у боји, које на најбољи начин приближавају музеје о којима је реч. Рађена као својеврстан водич кеоз европске музеје хлеба, представљање сваког почиње адресом и другим контакт-подацима, затим износи историјат музеја, специфичне активности и понуде музеја, као краћи опис музејских збирки.

A Collection of Proverbs of All Nations on Bread and Baking, J. H. Macadam, Београд – Нови Сад, 2006.
Књига шкотског аутора у издању Балканкулт-фондације представља антологију идиома, изрека и сентенци о хлебу на 14 језика света, сређених по језицима. Међу њима су живи језици, али и латински, галски и други мртви језици, што само појачава утисак о значају и смислу хлеба, који претрајава многе културе и минуле епохе. Више него иједан други универзални симбол човечанства, хлеб представља есенцију човечанства, његову борбу и напредак, његово стваралаштво, муку и радост. 

Хлеб од кромпира, Огистен Пармантје, Београд, 2008 (ћир)
Књига је превод чувене књиге француског природословца и апотекара из 18. века. Књига је преведена и објављена у години коју су УН прогласиле за годину кромпира, као хране будућности и ефикасног начина за борбу против глади. По маниру писања популарних књига у веку у ком је настао спис, он представља корисна упутства, складно повезана са размишљањима и расправама на задату тему – кромпир у исхрани. Бурне револуционарне године у којима је књига настала по претњи од глади не разликују се много од нашех времена.  

 

Прес-центар

 Пре, током фестивалских дана и после њих за организацију, прикупљање материјала, контакте с јавношћу и уређење овог простора бринуо се ПРЕС-центар фестивала. Представљамо га (се).
 
ПРЕС-ЦЕНТАР = Трипут по три – колико нас то би и ко на кога личи
 
Не љути се, човече
 
Током фестивала, пре и после њега, функционисао је прес-центар, смештен, где би друго, него у библиотечко-информациони центар школе. Прес-центар је припремао материјале за фестивал, пратио сва дешавања, сакупљао документацију, фотографисао и снимао видео-записе, писао и постављао материјале на овај интернет-простор, комуницирао с другим медијима. Како је то изгледало? Издвојиле су се три групе или врсте ученика и три типа фестивалских прес-наставника. Уз мало инвенције и одступања, ова се категоризација може применити и на остале учеснике. Зато, није згорег да је изнесемо, с надом да ћемо се препознати да би се поправљали, а не да бисмо се љутили.

Ученици

1. група – манекенско-chaterska
Иако су чланови библиотечко-информационе секције, радиле су само што се њима свиђа: шетале се и снимале, трудећи се да се на снимцима чује бар њихов глас. Кад се с „наступа“ врате у библиотечко-информативни центар, заседну за рачунаре и чатују до бесвети, под својим лажним именима, које су излажирале, чак и кад су отварале налоге за потребе Фестивала. Наравно, нису размењивале информације о фестивалу, нити га популарисале, него о ко зна чему. Кад треба да се лате посла сређивања материјала, одједном се сете разноразних састанака, хитних породичних обавеза типа чувања млађе деце; почињу нечујни позиви родитеља и рођака, неодложне посете, краћа путовања, зубари, болови у стомацима, пробадања у грудима… Списак разлога да се избегне озбиљан посао већи је од било које фестивалске изложбе! Свој манекенско-чатерски стил посебно су показале последњег дана фестивала кад су дале изјаву за локалну телевизију о свом послу. Новинар је на питање шта су у прес-центру научиле о новинарском послу добио одговор – Како се пече хлеб. Тако то бива кад се много чатује, па се изгубе представе о стварности. Ко је чинио ову групу, нећемо рећи, саме ће се препознати. Оне су, иначе, сјајне с друге стране фотоапарата и камере. Било би одлично да су бар научиле како се хлеб пече, јер о медијима, новинарству, сређивању грађе, као ни о простору који су требале уређивати, засигурно нису ништа научиле. Њихов ангажман овом приликом врло је личио на песмицу чика Јове-Змаје (прерађену за нове, масмедијске услове): …ништа више није научила пачурлија та, него што је и пре знала: чат, чат, чат(chat, chat, chat)
 
2. група – мултифункционална
Иако млађа од претходне групације, иако први пут суочена с оваквом врстом посла, показала се много савеснијом и ефикаснијом. Те су радиле све: постављале изложбе, припремале материјале, делиле их, одлазиле у продавницу, кувале кафу, фотографисале и снимале, писале, монтирале… Знале су да оду кући само на ручак, па се врате да монтирају материјале. Рачунарске програме које су користиле за време фестивала, преузеле су да их имају и код куће, за успомену и дуго сећање. Највише им се свидело монтирање грађе, а најмање писање, али су и то стоички одрадиле. Штавише, писале су и о активностима којима нису присуствовале, и монтирале материјале, које нису саме снимиле, надокнађујући оно што није урадила претходна група. Упознате са свим пословима на фестивалу и око фестивала, следеће године планирају да саме пријаве и воде неку од радионица, а могу и да оснују сопствену телевизију. Мултипрактичне су биле Милица Мајкић, Јована Шијаков, Миљана Миљковић из 6/2. Свака част и браво, фестивалске вреднице!
 
3. група – дописна и почасна
Таквим члановима сматрамо несталне, пролазне, удаљене чланове, који немају посла у самој групацији, или га немају стално, а воде се на списку. Неки од почасних чланова су у прошлости нечим заслужили да буду почасни, али се обично рачуна с тим да ће тек да ваљају групацији која их је зато и прогласила почасним. Појављују се само на свечаностима, почасте се (отуда и име), и оду кући. Дописни чланови су, пак, нека врста чланства на пробном раду – ако се докажу, постаће редовни. Разлика између таквих чланова по другим удружењима и ових наших у Прес-центру, јесте та што нити видимо чиме су ови наши заслужили почаст, нити како убудуће могу ваљати, нити смо препознали жељу да се докажу и покажу. Од њих три најефикаснија је била Лана Ђукановић из VII 4 која је посетила изложбу екс-либриса са својим ментором наст. Вајагићем и написала солидан прилог. После није дошла ни на част, тако да је слободно можемо сматрати дописним чланом, који се доказао, те следеће године може да постане редовни члан. Друге две су из 6. разреда. У свом пролазном боравку понешто су снимиле, само што су то, углавном, били паркети, подови и људи који причају, али им се главе не виде, па нам није много значило. Ипак, њихов је једнократни и краткотрајни боравак изгледао као да су нас почаствовале, а најпре ће бити да су изашле у сусрет наставници која их је позвала да фигурирају у петак у 9.00.
 

 
Наставници (типологизација по видљивости)
 
Сад га видиш, сад га не видиш – наставник Пеђа Вајагић налазио се свуда и нигде. Не зна се још коју је прес-кућу представљао, није се идентификовао, али је писао и за локалне медије, и за нас. Лево можете преузети његов ауторски текст.
 

 

Овде преузмите текст о фестивалу    Предрага Вајагића
 
Не мо’ш да је не видиш, само да избегнеш – наставница Славица Јурић живела је за фестивал, неки кажу и спавала у школи. Још је тамо, шта ради, зна она само. Са Драганом Менчик и Бранком Радовановић аутор је награђиваног наставног пројекта интердисциплинарног приступа теми хлеба, па и пројекта Фестивала. Лево можете преузети њихов рад.
 
Невидљива – наставницу Наташу Марјановић видели смо у време кише. Лепо је изгледала и брзо нестала. Киша јој није сметала. Накнадно смо на столићи крај врата затекли непотписан, леп рукописни састав о активностима у време кише, који смо делимично искористили за текст о трећем фестивалском дану.

Облак ознака